Aikido je Japanska borilačka veština koju je stvorio Morihej Uešiba(1883-1969) 20-ih godina prošlog veka, kao sintezu izučavanja borilačkih veština i  filozofije. Najveći uticaj na Moriheja je imao Sokagu Takeda (1860-1943) veliki učitelj Daito-ryu Aiki Jutse. Kao njegov najbolji učenik, Morihej je dodao Daito-ryu delove drugih veština koje je izučavao u mladosti, kao i lični pečat u vidu zahvata i principa, kojima je oplemenio čitavu ideju i konačno formirao Aikido. 

Aikido se prevodi kao “Put ljubavi“ ili “ Umeće mira“, a  vrlo često i kao “Put ujedinjenja sa energijom(Kijem) Univerzuma“. Iako suštinski ista, različita tumačenja potiču od prevoda tri ideograma koji čine reč AiKiDo

Ai – harmonija, ljubav

Ki - duh,um ili energija

Do - put, staza, način

Kao i u svim Japanski borilačkim veštinama postoji fizički i umni aspekt treninga. Fizički deo treninga predstavlja razvoj specifične snage i kondicije,  kao i uvežbavanje tehnika. Iako se tehnike zasnivaju na principima po kojima ih je moguće izvesti bez obzira na fizičke predispozicije, ne postoji ni jedan razlog zašto ne bismo svoju poziciju popravili i bili u što boljoj formi.Imajući u vidu da  najveći deo tehnika u Aikidu predstavljaju bacanja, prvo se učenici uče kako bezbedno da padnu. Specifične tehnike uključuju i udarce i hvatove. Kada se savladaju osnovne tehnike, učenici se uvode u slobodnu borbu,kao i borbu protiv više protivnika, da bi se što više savladala prostorna percepcija i pravovremenost izvođenja bacanja. Od prvih dana  treninga se upoznajemo borbom sa oružjem, tj. štapom(jo), drvenim mačem(bokken) i nožom(tanto). Vežbaju se forme napada i forme odbrane-oduzimanja oružja. Na treningu se onaj koji napada naziva uke, a onaj koji se brani tori. I uke i tori izučavaju principe uklapanja i adaptacije. Tori uči kako da se uklopi i kontroliše energiju napadača(uke) , a uke uči kako da ostane miran i fleksibilan u pozicijama u kojima je u podređenom položaju i  van balansa, jer ga u te pozicije dovodi tori izvođenjem tehnika. Tori pokušava da izbaci uke-a iz ravnoteže ili da ga zadrži što izloženijeg udarcu ili bacanju, dok uke pokušava što više da se zaštiti i stabilizuje poziciju. Ovo se postiže korišćenjem poluga, inercije, gravitacie i centrifugalne i centripetalne sile. Uloge se u toku treninga non-stop menjaju.

Principi na kojima se izvode bacanja su slučni principu u Džudo-u “kada te vuče-guraj i kada te gura-vuci”, samo što bi u Aikidu bilo “kada te vuče-guraj i kada te gura-kreni se”.

Psihološki apsekt treninga predstavlja uvođenje svesti u stanje da se telo opusti kako fizički tako i umno u stresnim situacija.  Samo ukoliko smo opušteni je moguće adekvatno reagovati, svima nam je poznato da kada se neko uplaši često ne može ni da se pomeri, a kamoli da se odbrani. Morihej Uošiba je rekao”Morate biti voljni primite 99% protivnikovog napada i da budete u stanju da pogledate smrti u lice da biste mogli da izvedete tehniku bez oklevanja”. Vežbanjem borilačkih veština, podižemo i svoje samopouzdanje, a to je ono najbitnije u borbi, ali i u svakodnevnom životu..

U Aikidu postoje dve boje pojaseva. Bele pojaseve nose učenici, koji polažu od 6.kyu-a do 1.kyu-a, nakon toga polažu za crni pojas(majstorski pojas) i  počinju sa nošenjem hakame, crnog donjeg dela, po kome je Aikido prepoznatljiv u porodici borilačkih veština.